Iša san plivat jedan komad kojega nikad nisan pliva, tražija san u stvari hobotnice, dubina neka blentava... do petnaest metara... i ništa, uvatija san jednu hobotnicu... Kad san se vratija do gumenjaka iša san vidit kako je sidro zapelo... ako je pre jako zapelo neću ga moć izvadit iz gumenjaka, pa računan da ga odma otkačin dok san još u moru. Kad san zaronija, vidin sidro palo na travu i vidin crneji ulaze negdi... kraj sidra u travu... i zaronija san doli, iša san vidit šta je to u travi, jeli neki kamen koji se ne vidi… kad san doša doli iman šta vidit... rupa, bunar... obrasta skroz po ulazu i prekriven travon... i onda san iša po lampu u gumenjak, zaronija opet... naravno, svi crneji su jurnili unutra... i kad san upalija svitlo vidija san da je bunar dubok, mračan, preko 6-7 metara... i da se sužava... doša san do tog suženja, posvitlija, pogleda doli... i ima san šta vidit... na dnu je stajala ogromna, debela kobasica... ko balvan... srce mi se odma uzlupalo... bija je to ugor ogromnih dimenzija... ne znan ščin bi ga usporedija... bija je debel ka ja u struku... i šta ću kud ću, s kojon ga puškon tuć!? Tija bi 75–icon sa ostima, ali kako mu nisan moga doć blizu od tog suženja poslje kojega se bunar ponovo širi, odlučija san ga gađat 90–kon, sa strijelon... uzmen pušku iz gumenjaka, nategnen na drugi zub, laštici 21mm, strijela 6,5, nema šanse... probije ga dijagonalno, a kamoli ne odozgo... dođen doli, zaronin ponovo u bunar, dođen do tog suženja i gledan... koja imponzantna beštija...

Kako san ispružija ruku ćutija me... i ćutija je zbrku crneja... u principu san vidija samo sredinu tijela, tu di je bija najdeblji... i on kad je osjetija svo to neko komešanje, vibraciju i moju, i od ribe, samo se da malo na rikverc... i kako se povuka, počeja je repon ulazit u neki sifon sa strane, i nestajat... možda kad su velike kiše odatle izvire voda, neman pojma... kako se uvlačija u jednom trenu se pokazala glava i potiljak iza glave, onaj komad di ga je najbolje gađat... i nisan ima šta puno čekat jer me je bilo stra da se puno ne uvuče... šta se dublje uvuče poslje ga je teže izvuć... i kad mi je doša ono točno na zicer samo san opalija... međutin... ispa je... ha... a kako je ispa?? A ispa je zato šta je doli na dnu bunara sika, tvrd kamen... i strijela ga je probila ali nije mogla izać od tog kamena na drugu stranu da bi se otvorilo pero... odlično san ga pogodija, međutin on je samo napravija jedan trzaj, iskrivija strijelu i samo je zbacija sa sebe ka oni bisni bik u areni kad zbaci onoga ludoga kauboja, jahača... samo je to šutnija sa sebe i nesta... tribalo mi je par minuti da skužin da mi se to dogodilo, da ga neman... a koja lipa beštija... i ništa... iša san ća... cili dan san poslje lovija i mislija na njega... za poludit...

I ta beštija mi nije dala mira sve do sljedećeg vikenda... i onda san opet iša povirit... ja govorin možda je krepa pa ću ga sad nać usmrđenoga di ga žderu volci i hobotnice... ili ću ga nać di je ozdravija, pa ću ga možda opet imat priliku gađat... ili ga neću uopće nać... ili ću ga nać di je izaša vanka zadnjim atomima snage i da ću ga nać tako krepanog vanka... svašta san mislija...  ili da će se u agoniji, tako ranjen zaplest u neku mrižu... pa će ga neki sritni ribar izvuć i reć da je uvatija ugora života... ali ništa, ćorak, prazno, crneji na mistu, sve miruje, tišina, tiho, nema nikakvih znakova... poludija san... i ništa, odlučija san ga zaboravit...

I onda san opet doša nakon petnaest dana... nije mi vrag da mira, toliko me mučija taj ugor... i opet san doša na taj bunar u travi... i ovi put prije nago san iša provjerit, odma san uzeja 75-icu sa ostima, sa kraćim lašticima, lašticima od 60-tke, 19-ice... to je inače puška s kojon tučen ugore po natjecanjima... i ja govorin ako je tu, provat ću doć mu do glave, kroz to suženje... i zaronin doli prođen kroz tu travu, kroz te crneje, raštrkan to sve... i svitlin, nema ga, nema ga, nema ga... svitlin u drugi dio bunara... kad eno ga tamo stoji... živ i zdrav, možda malo mršaviji, kako nije ija biće misec dana... i ja malo po malo kroz to suženje, i dođen tako taman da san proša sa rukama i ramenima... i zapnu mi olova sa strane o rub otvora tog suženja... i osjeti me on ponovo, opet ista slika ka i prije skoro misec dana... počne se uvlačit nazad... i kad mi se namistija ispod ostiju samo san potega prston i zaštema ga skoro za dno... samo se zgrčija i ka zmaj diga glavu gori... da vidi ko je, prije nego krepa... i nije se više maka... i sva srića da se nije maka, jer se ja nisan moga maknit... ruke su mi bile u praznom i nisan se ima od čega odgurnit za izvuć... ali nekako san se na jedvite jade uspija iskoprcat gurajući se puškon o rubove bunara... i eto ga... nakon dvi minute bija je u brodu, miran... skoro 30 kila...